 | ||
| ||
петак, 19. септембар 2014.
недеља, 30. март 2014.
Предраг Поповић:
Хоће ли Александар Вучић побећи из земље или ће завршити у земљи?
Познати српски новинар и публициста Предраг Поповић, свакако најбољи овдашњи познавалац Александра Вучића и његове социопатске личности, у ексклузивном тексту за магазин Таблоид, описује самозваног вођу као слабог, бескарактерног човека и опасног лудака од кога не треба ништа добро очекивати.
| |
| |
Тиранин од папира
Време мења људе. Не и Александра Вучића. Откад сам га упознао, пре 20 година, он је прошао кроз најразличитије изазове, у политици и у приватном животу имао је и успоне и падове, прогонио је и био прогоњен, претрпео је све и свашта, али није се променио. Он је метастазирао. Трансформисао се идеолошки и физички. Кад сам га први пут видео био је потрчко у секретаријату Српске радикалне странке, уста су му била пуна жестоких великосрпских парола и заклетви у верност идолу Војиславу Шешељу. Са своја два метра висине имао је неких 80 килограма, уденутих у јефтине „Јумко“ кошуље и позајмљене прешироке сакое. С Новог Београда, из стана у коме је живео с родитељима и братом, до седишта странке путовао је аутобусом. Девојку Тијану, уместо у проводе по сплавовима, доводио је у своју момачку собу, да гледају телевизију и слушају плоче.
Данас, до крајности измењених политичких ставова, у најскупљим оделима носи својих 130 кг, сваки дан му на руци блиста други сат, некад „Френк Милер“ од 80.000 евра а некад дупло јефтинији „Картије“. Не помиње све станове чији је власник, али поносан је на замак у Јајинцима у коме има вински подрум вредан пола милиона евра. Давно је заборавио на хорор-вожње ГСБ-ом, на радикалски „Југо“, који му је Шешељ дао на располагање, па и на „Шкоду Октавију“ – поклон тајкуна Миодрага Костића.
Иако се статусно, финансијски и габаритно променио, у суштини Вучић је остао исти – подао, покварен, похлепан, спреман да свакоме нанесе максимално зло само да би себи обезбедио макар минималну корист…
Мењао је идеолошка уверења, странке, савезнике, непријатеље, кумове, жене…Све, само карактер не. Сви његови сарадници, без обзира да ли су му надређени или подређени, увек су знали с ким имају посла.
Ноћ пред Шешељев одлазак у Хаг, 23. фебруара 2003, у земунском седишту СРС-а одржана је последња, испраћајна вечера. Групи од двадесетак највиших и најзначајнијих функционера Шешељ је три сата делио конкретна и детаљна упутства шта и како да раде не би ли сачували јединство странке, упозоравајући их на сплетке, уцене и подмићивања којима ће ДОС и страни агенти покушати да их врбују. Међутим, његов заменик Томислав Николић тачно је претпоставио од кога прети највећа опасност, зато је шефу поставио само једно питање: „Војиславе, како да изађем на крај с Вучићем кад полуди, а сви знамо да ће се то десити?“
- Уради исто што бих и ја, опали му шамар и отерај га – рекао је Шешељ.
Вучић их је слушао без речи, спуштене главе. Није га изненадило што му кумови и шефови не верују, знао је да су у праву. Уосталом, авион са Шешељем још није ни узлетео са сурчинског аеродрома, а Вучић је почео да креира сплетке против њих двојице. Иако се јавно заклињао у верност „шефу, куму и пријатељу“ Шешељу, тајно је подривао његов ауторитет. Једном приликом ме позвао на вечеру код радикалског посланика Амџата Мигатија. Према Јадранки Шешељ, коју смо затекли тамо, понашао се изузетно сервилно, задивљен њеном храброшћу, достојанством и смислом за хумор. Док смо се враћали из Вишњице, променио је причу: „…Јадранка је необразована, искомплексирана и агресивна, глуми страначку газдарицу, а и сама, сирота, зна да ће је Шешељ шутнути чим изађе из затвора“. Касније сам из депеша америчких амбасадора, које је објавио Викиликс, сазнао да је исте ставове о Јадранки износио и пред страним дипломатама и новинарима.
Против Томислава Николића је сплеткарио још упорније и темељитије. Тек што сам дошао у „Правду“, Вучић ме замолио да пошаљем фоторепортера да на одређеној адреси сними неки „Ауди“ и кућу, али да то не објављујем док он, наводно, не провери све податке о власнику. Фотографије никада нису објављене у „Правди“. За то нису ни биле намењене. Вучић их је однео у Хаг, да покаже Шешељу како изгледају нова лимузина и викендица Томислава Николића.
Неколико месеци касније поновио је процедуру с прикупљањем доказа о стану који је Томин син Бранислав, како је Вучић тврдио, купио за 850.000 евра. Из његове фабрике интрига потекле су афере о Николићевој куповини стана у „паметној згради“ код амбасаде Кине, коју је пласирао преко „Преса“, као и о томе да је Николић још 1997, као директор Пословног простора општине Земун, у бесцење продао једну зграду у центру Сурчина Новаку Бухи, рођеном брату тадашњег шефа сурчинског клана, што је пласирао у „Куриру“.
На исти начин, офирајући их код утамниченог вође, Вучић је у Хаг слао доказе којима је хтео да компромитује Гордану Поп Лазић, Драгана Тодоровића и, нарочито, Милорада Мирчића. Успео је да завади кумове Шешеља и Николића да би, на крају, прво једном, а затим и другом отео странку.
Први пуч у СРС извршио је још у лето 2004. године, кад је у свом стану у „Yу бизнис центру“ оформио личну фалангу, која је имала већи утицај на одлуке странке него вођа радикала и Централна отаџбинска управа. За најближе сараднике изабрао је Небојшу Стефановића, Бранислава Пространа, придошлицу из Карићевог Покрета „Снага Србије“, кума и естрадног менаџера Зорана Башановића и Југослава Петковића, курира тајкуна Ђорђија Ницовића. Највећи утицај на Вучића имао је и још има Никола Петровић.
У пролеће 2006. године Вучић ми је понудио да направимо дневне новине. Он би био незванични газда, ја главни уредник, а инвеститор „краљ марципана“ Небојша Мишић, власник фирме „Арекс“. За Мишића сам знао само да је саучесник у корупционашким аферама „Јањушевић-Колесар“, а никада нисам открио каква мука га је довела у Вучићево друштво, у коме сам тада затекао и Николу Петровића.
Анимозитет, обостран, плануо је на први поглед. Како и не би. Проћелав, кварцован, с отромбољеном доњом усном, с индијанском огрлицом око врата, у фирмираном оделу и са скупим томпусом у руци, понашао се баш у складу с дизајном – агресивно, вулгарно и надмено. Одмах сам приметио да има специјалан статус. Исти Вучић, који је, без имало толеранције, неопрезним сарадницима, ако би се усудили да читају смс-поруке док он прича, узимао телефон из руке и бацао кроз прозор, или би несрећног Стефановића гађао торбицом-педерушом, као и маторог Ђорђа Минкова папирима, исти тај Вучић би с осмехом прихватао Петровићеве провокативне доскочице.
Вучић, као ни сви његови сарадници, никада нису хтели или знали да ми одговоре ко је Никола Петровић и чиме се бави. На помен његовог имена само би ућутали, слегли раменима и уплашено мењали тему. Углавном, причало се да је он син неког Пироћанца, који је у Француској успео да направи велику фирму за производњу и трговину рибом, воћем и поврћем. Стари Брана Црнчевић, кад је ушао у неки сукоб с Петровићем, врло уверљиво је тврдио да Пироћанац Јуниор у Србији ради с парама Станка Суботића Цанета.
Знајући за Вучићеве оптужбе на рачун Суботића – да је шверцер дувана, нарко-дилер и један од вођа највећег европског мафијашког клана – нисам поверовао у те приче. Ипак, поред Црнчевићевих удбашких сазнања, постојале су и конкретније индиције. На Петровићев предлог Вучић је дистрибуцију „Правде“ уступио „Футури плус“, фирми Станка Суботића. О расподели тиража, наплати и исплати бринуо се лично Ненад Милановић, један од директора „Футуре“, познатији као брат Милана Милановића Мргуда, најближег Суботићевог сарадника и другооптуженог за шверц дувана. По тој линији, у „Правду“ је стигао и Душко Вуксановић, дан након што је Суботић угасио свој дневни лист „Борба“, у којој је Вуксановић био директор. Уз Петровићеву подршку, Вучић је на име Ане Стефановић, супруге Небојше Стефановића, с Вуксановићем основао заједничко предузеће „Правда Пласман“.
Никола Петровић је увео Александра Вучића у сиву политичку и пословну зону, повезао са Станком Суботићем и претворио у боса владајућег картела. Још док је СНС била у опозицији, Петровић је статус владара из сенке користио за добијање огромних кредита, развој своје фирме за производњу и трговину електричном енергијом, а по доласку на власт постављен је, без обзира на очигледан сукоб интереса, на место директора Електромреже Србије.
Иако је од самог уласка у политику почео да гомила богатство, Вучић се тек под Петровићевим утицајем одрекао старог аскетског имиџа. Скупа кола, одећа и обућа, сатови, вино, ексклузивне туристичке дестинације…Свесни моћи коју им новац даје, Вучић и Петровић опуштено уживају у свему што воле млади.
У суботу, 15. марта, ноћ пре избора, Петровић је у једном познатом ресторану организовао прославу свог рођендана. Како и приличи најзначајнијем господаревом консиљереу, на поклоњење су му дошли сви поданици из државног врха. За одличну атмосферу били су задужени распевани Ивица Дачић, Цеца Ражнатовић и актуелни мултимедијални могул Горан Веселиновић. Нова Вучићева супруга, Тамара Ђукановић, наводно није била присутна, одржава трудноћу.
Следеће ноћи, кад је сазнао да је добио већинско поверење лаковерних бирача, Александар Вучић није могао да сакрије сузе од среће. Нормалнији део Србије такође је плакао, од туге и страха. Брига је оправдана. Ко не верује, нека се сети Славка Ћурувије. Незадовољан писањем „Дневног телеграфа“, Вучић је хајку на Ћурувију покренуо још 1997. године, док је био у опозицији. У властитој продукцији штампао је порно-памфлет којим је хтео да компромитује неподобног новинара.
Касније, доласком на власт, злоупотребљавајући полицију и правосуђе, водио је монструозну кампању која је окончана са 17 метака у леђа власника „Дневног телеграфа“. После се новинарима те редакције ругао пошалицом: „…Где вам је Ћурувија? Јел’ побегао из земље или је у земљи?“
Ко је то заборавио, само нека буде стрпљив, Вучић ће га уверити да је параноја, коју сада шири преко својих јуришних одреда – Пинка, „Курира“ и „Информера“ – заснована на реалној опасности од понављања насиља. Ако је спреман да овакву тортуру спроводи сад кад је најјачи, лако може да се наслути шта ће радити кад осети да му се власт љуља. Тада ће Србија осетити шта значи тиранија господара Вучића и његових фалангиста. Многи грађани који више верују својим очима него његовим лажима ће, што би рекао Вучић, побећи из земље или ће завршити у земљи.
извор: ТАБЛОИД
|
четвртак, 16. јануар 2014.
Emotions at work in finance
High quality global journalism requires investment. Please share this article with others using the link below, do not cut & paste the article. See our Ts&Cs and Copyright Policy for more detail. Email ftsales.support@ft.com to buy additional rights. http://www.ft.com/cms/s/2/bc4a4032-73b5-11e3-a0c0-00144feabdc0.html#ixzz2qagrzm00
Emotions at work in finance
Workers in the sector should recognise how feelings can influence their decisions
Rational and objective: that is how business people like to see themselves, believing there is no room for emotion in their decision making. Yet whenever human beings find themselves in the grip of intense feelings, such as greed or fear, it is these, rather than rational thoughts, that influence the choices they make.
Whatever we think, emotions always play a part in our decisions. Understanding this can help businesspeople make better choices and achieve better results – particularly in the uncertain world of financial markets.
ON THIS STORY
- A few minutes to refocus
- Richard Layard New mindset needed on mental health
- The careerist Extreme stress
- The job Work and political psychologist
- Lucy Kellaway The risk addicts
IN MANAGEMENT
Feelings can be a useful guide to making decisions. Optimism, for example, is necessary, but too much can mean crucial realities are ignored. Desire to succeed can be so powerful as to repress the risks involved. Fear is appropriate when caution is called for, and excitement is necessary to motivate staff and move business on.
It is how such feelings are managed that ultimately determines if one is hijacked by them or uses them as a guide. In the former case, the result may be financial loss, paralysis or burnout, whereas the latter can help in making more reasoned choices.
For one middle-aged man with more than 25 years’ experience in trading for an international bank, it was an overwhelming desire to be seen as the “top guy” and to gain the acknowledgment of being right, rather than the financial rewards, that drove his decisions on the trading floor. This resulted in his failing to think through certain crucial managementand trading decisions, which ultimately led to a substantial financial loss.
He explains: “I wanted to take the existing revenue stream and push the platform to the next level. I upped the risk profile and got it massively wrong. I blinded myself because I was eager – it’s a huge ego boost when you’re in that position that people have to come to you.
“It’s the recognition – it has nothing to do with the money. I wanted to show management that I was made of something,” he says.
His childhood background reveals an emotionally neglectful home life, where he suffered repeatedly from a sense of disappointment from his parents. Although outwardly he became successful, first academically and then financially, he was never able to rid himself of the feelings of worthlessness and consequently was “driven, obsessed with the need for constant affirmation”.
It was the “hit” of a good trade that offered him temporary relief from feelings of self-loathing. The highs, however, were frequently followed by crashes, and the cycle left him more depressed and obsessed with “winning” at work.
Marios Pierides, a consultant psychiatrist in London, has extensive experience of working with traders who have sought treatment because they were unable to manage the extreme emotional volatility associated with their work. He says: “The ethos of the City is to make as much money as you can and get out – ‘I’ll hold my breath for five years and then come out the other end with my Porsche and my penthouse’. But many people don’t come out with this dream at all. It is like swimming under water while holding your breath in a sea of sharks.”
The most common problem traders bring to him is drug and alcohol abuse, where they use substances either to energise themselves after burnout or to wind down from a high. “It’s not just cocaine and cannabis, but prescription and over-the-counter drugs as well. When the crash happens, the drugs take it away. Relationships suffer, kids suffer, families are ruined. Ultimately, it shortens working lives,” Dr Pierides says.
Also common are depression and anxiety, which Dr Pierides says can impair capacity to make decisions.
He says: “You either think too slowly so that you don’t process information as quickly as you should; [or] the other option is that you just make bad decisions with the obvious consequences.”
He has observed that female traders seem more emotionally mature and have fewer issues than their male counterparts. Typically, women are more expressive, while men tend to keep their thoughts and feelings to themselves. He adds: “Women are much more collaborative in their approaches, while men are more competitive.”
Two women who claim to exemplify this view are Fatima Ghellab and Manuela Robson, founders of Fat Man FX, a small foreign exchange trading firm in London.Ms Ghellab says: “We encourage ourselves to think out loud and voice our emotions – once it’s out there, it’s not a dangerous suppressed emotion any more. It diffuses the intensity of feeling and the partner takes over if necessary.”
Tales that fund managers tell themselves about decisions
It is not only traders who must deal with the strong emotions associated with investing. Fund managers also make decisions in a climate of uncertainty. Managing their anxiety becomes crucial if they are to muster the conviction necessary to invest.
David Tuckett, a psychoanalyst and professor at University College London, is the author of Minding the Markets: an Emotional Finance View of Financial Instability. He draws on psychoanalytic theory to explain how, under uncertain financial conditions, fund managers are required to outperform each other despite the fact that it is impossible for everyone to beat their peers.
According to Prof Tuckett, all forms of financial management stimulate emotions. There is excitement about the prospect of gain, and anxiety about potential loss. His research, involving interviews with more than 50 fund managers in three continents, reveals that in order to cope with these anxieties, they must create convincing narratives. It is by ignoring information, often unconsciously, that their conviction to act is fuelled; in fact, the reality is clearly uncertain and full of financial ambiguities. He says: “The great thing about a story is that it can smoothly get rid of information. Stories create a believable picture of the imagined future by providing grounds for being attracted to the option for some gain, while repelling any potential doubts about loss.”
He describes how, when fund managers make a selection for their portfolio, they enter into a dependent relationship with their investment, not unlike a love affair.
“Fundamentally one has to enter into an emotional relationship with one’s stocks if one is going to accept the risk to invest. It’s a fantasy, it’s an idea of something which is more than realistically possible.
“A good analogy would be the way we idealise our romantic partner, which enables us to make the kind of commitment necessary to engage and marry. Of course, you start with the great love and then gradually it becomes more realistic.”
The writer is a psychotherapist and this article is based partly on her clinical experience
Copyright The Financial Times Limited 2014. You may share using our article tools.
Please don't cut articles from FT.com and redistribute by email or post to the web.
Please don't cut articles from FT.com and redistribute by email or post to the web.
среда, 15. јануар 2014.
Пријавите се на:
Постови (Atom)